POČETNAO BIBLIJIDOWNLOADLINKOVIKONTAKT

 

BIBLIJA - SVETO PISMO

 

Nadahnuće

Reč »nadahnuće« prevod je latinske reči inspiratio, a ne nalazimo istovetnu grčku ili jevrejsku reč u Bibliji. Njoj najsličniju reč nalazimo u Drugoj Timotiju 3,16: "Svako Pismo je bogonadahnuto" (Čarnić) - (theopneustos). Učenje o biblijskoj inspiraciji znalo je da izazove brojne teološke probleme i postavi nas pred brojna pitanja, tako da slobodno možemo reći kako još nije data posljednja reč o toj temi. Ipak, mogu se podvući određeni stavovi:

  •   Pavle u ovom tekstu prvenstveno misli na kanonske spise Starog zaveta, jer se u njegovo vreme Novi zavet tek piše i oblikuje, ali se njegov zaključak odnosi na sve kanonske spise: nadahnuti su svi biblijski spisi, što znači da nema nenadahnutih ili manje/više nadahnutih biblijskih spisa.

  • Nadahnuće o kojem govori Pavle nije pesnička inspiracija, koja ima svoje prirodno, odnosno ljudsko poreklo. Biblijsko nadahnuće podrazumeva da je Bog taj koji vodi pisca u stvaranju biblijske knjige.

  • Nadahnuće ne znači da je autor samo olovka u Božjoj ruci. Autor zadržava svoju ličnost, svoj način posmatranja, stil i ostale vlastite osobine. Ukoliko prihvatimo krivo gledište da su biblijski spisi nastali diktatom, ne možemo objasniti raznolikost stilova, emocija i interesa koje pokazuju biblijski pisci.

  • Bog nadahnjuje ljudske misli, a ne reči ili slova. Stoga Biblijske misli nisu ljudske, nego božanske; dok riječi i slova nisu božanske, nego ljudske. To podrazumeva i mogućnost grešaka u Bibliji, ali te greške mogu biti samo činjeničnog, a ne spasenjskog karaktera, što znači da Biblija nigde ne uči krivoverje. Uz to, treba znati da se semitsko i zapadno razumevanje greške bitno razlikuju.

Tako Matej 27,9 riječi iz Zaharija 11,13 pripisuje Jeremiji, što je greška prema našem shvatanju. Ali Matej aludira na neke Jeremijine stihove i navodi Zaharijine riječi, spominjući ipak samo ime poznatijeg proroka, Jeremije. Isto tako i Marko 1, 2-3 citira Isaiju i Malahiju, ali imenuje samo poznatijeg Isaiju. Zapadnjački nastrojen čitalac primetiće takođe da Isus u Marko 2,26 pogrešno navodi Avijatara kao velikog svešenika u vrijeme Davidovog bekstva od Saula (vidi 1. Sam. 21,2-9), jer se radi o Avimelehu. Međutim, činjenica je da je opisani događaj doveo do toga da Avijatar postane veliki sveštenik (v. 1. Sam. 22,20) i toga radi se on i spominje. Stoga je zapadnjaku greška ono na što semit uopšte ne obraća pažnju. S druge strane, činjenica je da u Bibliji ipak ima grešaka: 2. Dnevnika 22,2 potpuno pogrešno navodi da je Ohozija, Joramov sin, imao 42 godine kada se zacario, po čemu bi ispalo da je bio dve godine stariji od svojeg oca, koji je ubijen u 40 godini. Tačan podatak o Ohozijinim godinama iznijet je u 2. Carevima 8,26 – Ohozija je imao 22 godine. Ovo je samo dio problema hronologije Jude i Izrailja, koje je nemoguće međusobno uskladiti.

 

Autoritet Biblije

 

Protestantska doktrina

 

Prema ovom uverenju, Biblija je božansko-ljudski spis: nju su napisali ljudi, ali pod Božjim nadahnućem i stoga ona poseduje božanski autoritet. Na Bibliji se mora zasnivati sva teologija i ona je dovoljna u svim stvarima koji se tiču hrišćanske vere i življenja. To ne znači da nema drugih autoriteta osim Biblije, ali da svi oni svoj autoritet dobijaju na osnovu Biblije. Autoritet imaju svi biblijski spisi, što ne podrazumeva da su svi podjednako značajni. Značajniji su oni koji otkrivaju i uzdižu Isusa Hrista. Biblijska istina ne može biti predmet čisto intelektualne debate, nego spoznata verom. Sveto Pismo tumači samo sebe – Sacra Scriptura sui ipsius interpres – osnovno je načelo protestantskog razumevanja Biblije. Svakako, ne sledi da se Biblija može tumačiti bez ikakvog prethodnog predznanja.

 

Katolička doktrina

 

Svoj pogled na Bibliju katolici su uobličili na koncilu u Trentu (Tridentu) 1545-1563. I oni prihvataju da je Biblija božanski nadahnuta, verodostojna i da se ne može svojevoljno tumačiti. Njihovo se stanovište pak razlikuje od protestantskog u nekoliko tačaka:

a. Kanon Biblije – katolici, kao što smo videli, prihvataju i deuterokanonske knjige.

b. Tumačenje pisma – Biblija ne tumači samu sebe, nego su joj potrebni ovlašteni tumači. To su tumačenja ranih crkvenih otaca, odluke crkvenih koncila te papine izjave ex cathedra, kao krajnji autoritet.

c.  Jedinstvenost Biblije – Prije pisanja Biblije postojala je bogata usmena predaja, koja potiče od apostola i seže do današnjih dana. Stoga je predaja (tradicija) istog ranga kao i Biblija. Tradicija se sastoji od univerzalno prihvaćenih učenja i običaja sprovedenih u Crkvi, koje nisu pobijali crkveni učitelji, a poznata su u Crkvama koje su osnovali apostoli (pre svega Rim).

 

Liberalizam

 

Radi se o zajedničkom nazivu za različite trendove koji negiraju božanski autoritet Biblije. Sva ova učenja potiču iz postreformacijskog perioda i prisutna su u filozofijama prosvetiteljstva, hegelijanizma, marksizma, evolucionizma i drugih novovekovnih i modernih filozofija. Ne postoji nikakav transcendentni Bog, stoga niti nadprirodna Božja dela. Sledi da je Biblija čisto ljudsko delo, i njeno se nadahnuće ne razlikuje od umetničkog ili naučnog. Kao ljudski proizvod, Biblija je puna grešaka, posebno zbog svojih zastarelih koncepcija stvaranja, spasenja, natprirodnog, itd. Tako ona ne može biti nikakav temelj za doktrinu ili život – jer učenje o Bogu i čoveku treba da se temelji na razumu, a ne na Bibliji.

 

Šematski pregled tri glavna pogleda na Bibliju

 

 

Protestanti

Katolici

Liberali

Autorstvo

Božansko-ljudsko

Božansko-ljudsko

Ljudsko

Tumač

Biblija

Crkva

Čovjek

Autoritet

Vrhovni

Jedan od autoriteta

Uopšte nije autoritet

 

"Bez Svetog pisma, koje samo o Hristu Isusu govori, mi ne bismo ništa znali."

Blez Paskal