POČETNAO BIBLIJIDOWNLOADLINKOVIKONTAKT

 

BIBLIJA - SVETO PISMO

 

Biblijska poezija

Prisutnost poezije u Bibliji

Poeziju nalazimo razasutom od 1. Mojsijeve do Otkrivenja i njome je posebno bogat Stari zavet: nekih 40 posto teksta u stvari je poezija. U Novom zavetu je poezija znatno ređa (nema ni knjige pesama poput starozavetnih psalama), ali je isto tako razasuta od Mateja do Otkrivenja. Možemo slobodno reći da su Izraelci narod poezije, s urođenim darom za izražavanjem misli i osećaja kroz pesmu. Gotovo svaki značajniji događaj u Starom zavetu praćen je poezijom, a takvi slučajevi nisu strani ni Novom zavetu:

Značaj biblijske poezije

Mnogim čitaocima Biblije neće se učiniti da se na ovim mestima radi o poeziji, jer je u zapadnoj kulturi poezija najčešće rimovana i grafički istaknuta pravilnom podelom na strofe (sa po najčešće četiri stiha). Obje ove odlike potpuno su nepoznate biblijskoj poeziji – rime nema nigdje (osim slučajno), a grafičko oblikovanje ne postoji ni u korenu (tek savremeni prevodi nastoje grafički razlikovati poeziju od proze).

Stoga se u ovim sastavnicama biblijska poezija ne razlikuje od proze, ali postoje izvesna obeležja po kojima možemo da razlikujemo i razumemo pesništvo u Svetom Pismu:

Paralelizam

Najveći je dio biblijske poezije zasnovan prvenstveno na paralelizmu, odnosno specifičnoj simetričnoj formi misli, u kojoj se dva stiha na karakterističan način ogledaju jedan u drugom. U paralelizmu, dakle, uvek imamo jednu misao podeljenu na (najmanje) dva dela, u kojoj drugi dio predstavlja ponavljanje ili razvijanje prvoga.

Ovdje izdvajamo vrlo uočljiv primer Lamehove pesme, koja u šest stihova iznosi tri paralelna i sinonimna para misli:

Ada i Sila, glas moj poslušajte / Žene Lamehove, čujte mi besedu; / Čoveka sam ubio jer me ranio / i dete jer me udarilo / Ako će Kajin biti osvećen sedmostruko, /Lameh će sedamdeset i sedam puta!

Metrika

Ono po čemu se jevrejska poezija razlikuje od naše jeste raspored slogova: dok je za klasičnu poeziju prirodna pravilna raspodela slogova (deseterac u narodnom pesništvu), kod Jevreja (kao i kod drevnih Egipćana, Vavilonaca, Asiraca i Hananaca) nemamo određen broj slogova i njihovu izmenu. Tipični stih ove poezije podeljen je u dve polovine, nejednakog broja slogova, od kojoj u svakoj od njih nalazimo po dva naglašena sloga. U elegijama nalazimo tri naglašena sloga u prvoj polovini stiha i dva u drugoj, što se još naziva kinâ (Amos 5,2),čime se stvara efekt crescenda i decrescenda. U epskoj, didaktičkoj i liturgijskoj poeziji imamo po tri naglašena sloga u svakoj polovini, a mogući su i dalji redovi. Svakako, sve ove osobenosti naglašavanja možemo pronaći samo u originalu, dok se u prevodu gube.

Strofe

Videli smo da je vrlo čest slučaj sasvim kratke pesme, sastavljene od svega dva-tri stiha. U daljim pesmama imamo podelu na strofe, koje označavaju promenu misli. Često su strofe nejednake dužine, ali mogu biti i jednake (ili gotovo jednake dužine), kao u Ps. 1, 42, 43 i 119. Nekada imamo i pripev (Ps. 42, 43, 46, 57, 67), koji katkad može da se pojačava i proširuje, kao u Davidovoj elegiji nakon pogibije Saula i Jonatana (1Sam. 1,19-27). Nekada organizacija strofa može biti gotovo sonetski pravilna, kao u Pesmi ljenjivcu u Priče 6,6-11 (slično i Priče 20,30-34).

Slikovitost

Već smo imali prilike da vidimo da je jevrejski jezik inače slikovit, a ne pojmovan. Ovo se posebno ogleda u poeziji, gde imamo brojne slike.

Bogat rečnik

Ono što svaku poeziju, pa tako i jevrejsku, uvek odlikuje jeste njen bogat, nesvakodnevni rečnik, koji je u jevrejskom posebno uslovljen paralelizmom i potrebama za brojnim sinonimima. Nekada je to nemoguće prevesti: npr. samo za lava imamo 5 različitih naziva.

Akrostih

U akrostihu uzastopni stihovi ili strofe grade jevrejski alfabet, tako što prvi stih/strofa započinje s alef, drugi s bet, treći gimel, itd. Primeri su akrostiha Ps. 9 i 10 (koji zajednički grade akrostih), zatim psalmi 25, 37, 111, 112, naročito 119. (koji je podijeljen na 22 strofe s po osam stihova, gde svaki stih u strofi započinje istim slovom), 145., te Priče 31,10-31.

Zvučni efekti

U drevnom Izrailju Biblija se čitala naglas i učila napamet - stoga su pisci znali da se potrude oko stvaranja zvučnih efekata, kojima se postizala veća dojmljivost i bolje pamćenje teksta. Obično se radi o asonanci, tj. ponavljanju sličnih glasova.

 

"Bez Svetog pisma, koje samo o Hristu Isusu govori, mi ne bismo ništa znali."

Blez Paskal