Poznato je da u vreme nastajanja Biblije nije bilo pisaćih mašina, štamparija i kompjutera. Svi spisi su se pisali i prepisivali ručno na papirus ili skuplji pergament, pomoću pera (stylos) i mastila. Iako je pismo biblijskih jezika alfabetsko, što je olakšavalo učenje, ipak većina ljudi nije znala da piše. Pisari su bili profesionalci koji su bili plaćeni za svoj rad prema kvalitetu posla i broju redova. Obično bi pisar samostalno prepisivao tekst, čitajući ga naglas, ali su postojale i pisarnice (skriptoriji) u kojima bi grupa pisara pisala po diktatu. To su bili najsavremeniji centri za kopiranje onoga vremena.

Sigurno je da su pisari grešili: njihove su greške mogle biti nenamerne ili namerne (premda se radilo o dobrim namerama). Važno je  zapaziti da se ova konstatacija odnosi na sve spise prije pronalaska štamparije, uključujući i Bibliju.

 UOSTALOMIMAJUVIDUDATADANIJEBILOINTERPUNKCIJEIRAZDVAJANJAREČIIREDOVA.

Nenamerne greške

a) Greške u gledanju

Prva poslanica Timotiju 3,16 – neispravno (vidi prevod DK): qs (Bog); ispravno (vidi HS): os (onaj koji). Za ovaj tekst ne možemo biti sigurni da je čista nenamerna greška iz dva razloga: verojatnije je prevideti postojeću crticu, nego videti nepostojeću i očito se radi o detalju trinitarne teologije (iako ispravno čitanje ne ruši ovu teologiju) da je Bog postao telo (što je uneto na još nekoliko mesta Novoga zaveta).

Druga Petrova poslanica 2,13 – neispravno: APATAIS (“hrane svojim prevarama”, tako Daničić-Karadžić); ispravno AGAPAIS (“hrane na gozbama”; slično je u HS). Iako ovako štampane ove reči deluju prilično različitim, u rukopisnoj verziji je ovo moglo lako da se učini jednakim.

Nekada bi se izostavio stih koji slično završava kao prethodni.

Tako u Codex Vaticanus imamo čudan tekst Jovan 17,15: “Ne molim te da ih sačuvaš (sveta, nego da ih sačuvaš od) od Zloga” (izostavljeni je tekst u zagradi). Očito su se oba stiha u rukopisu završavala s rečima “da ih sačuvaš”. Verovatno je to izgledalo ovako:

NEMOLIMTEDAIHSAČUVAŠ

ODSVETANEGODAIHSAČUVAŠ

ODZLOG

b) Greške u slušanju

Kada bi se tekst diktirao, onda je moglo da dođe do zamene glasova koji se slično izgovaraju, kao npr. o i w (kratko i dugo o)

Rim. 5,1: “imajmo (exwmen – u grčkom je to konjunktiv)/ “imamo (exomen) mir s Bogom”

Interesantno, ovog problema nema u našim prevodima. Činjenica je da su oba čitanja potvrđena, ali se prednost daje drugom čitanju zbog teološkog konteksta3

c) Greške u pamćenju

Često bi se dogodilo da pisar reč u delu diktiranog teksta koju je čuo zameni sinonimom. Postoji spisak parova sinonima u grčkom jeziku, koji praktično nije prevodiv na naš jezik

d) Neznanje i nepažnja

Neki prepisivači su stavljali komentare (tzv. glose) na marginama teksta. Nepažljivom ili neupućenom prepisivaču činilo se da je reč o delu teksta, a ne o margini i uneo bi ih u tekst svoga prepisa. Najpoznatije glose su 1. Jovanova. 5,7 b, Djela 8,37 i Jovan 5,4. Ovi tekstovi se nalaze u starijim prevodima, ali su izbačeni iz novih (osim Jovan 5,4 koji je zadržan u nekim novijim prevodima).

Tekst 1. Jovanova 5,7 b eksplicitno brani trinitarnu teologiju i pojavio se u vreme trinitarnih borbi (4. vek). Djela. 8,37 su verovatno autentičan zapis kršteničke formule Rane crkve i ne unosi nikakvu teološku pometnju. Jovan 5,4 već ukazuje na kasnije pobožnjačke srednjevekovne fantazije i stran je duhu Jovanovog jevanđelja. Moguće je da on prenosi neku staru tradiciju o ribnjaku Vitezdi, ali je to manje verovatno s obzirom da je taj ribnjak razoren od strane Rimljana još 70. g.

Namerne greške

Radilo se o dobronamernim pokušajima popravljanja teksta. Ima više vrsti namernih grešaka:

a) gramatičke prepravke – posebno u Otkrivenju koje sadrži zanimljiva kršenja gramatičkih pravila.

Jovan u Otkrivenju 1,4 krši pravila slaganja predloga s imenicom, što bi se doslovno prevelo s “od onaj koji jest, koji beše i koji dolazi” (bilo bi ispravno “od onoga koji jest…”). Međutim, jasno je da Jovan izbegava da ovde deklinira Božje ime iz teoloških razloga a ne iz neznanja

b) korekcije– Marko 1,2 “kao što piše u prorocima” / “kao što piše kod proroka Isaije”. Činjenica je da su citati uzeti iz dva proroka – Malahije i Isaije, ali da je Marko naveo samo Isaiju, što samo pokazuje da biblijski pisci nemaju naš bolesni osećaj za pedantnost. Uz to, nije slučajno da izostavlja Malahiju, dajući prednost većem i značajnijem Isaiji

c) harmonizacija– Pisari su znali Novi zavet gotovo napamet, tako da su bili svesni kada bi se Lukin tekst razlikovao od Matejevog. Kako bi se ovi tekstovi uskladili, pisar bi onom “krnjem” dodao delove iz drugog Jevanđelja. Tako je u Luki 11,2 (Molitva Oče naš) dodat dio iz Matej 6,10 (“Bude volja tvoja”), jer se kod Luke odmah prelazi s dolaska Carstva na hleb naš svagdašnji.

d) sjedinjavanje različitih čitanja (tzv. konflacija).

Neki stariji rukopisi su u Dela 2,47 čitali da su vernici u hramu hvalili Boga, dok su drugi isto tako cenjeni rukopisi imali slavili Boga.  Razmišljajući kojem bi čitanju dali prednost, neki kasniji rukopisi donose hvalili i slavili

f) doktrinarne – kada bi se tekst učinio doktrinarno sumnjivim, unela bi se prepravka koja bi “ispravila zabludu”. Primer dodatka u 1. Mojsijevoj 2,2 “I svrši Bog do sedmoga dana”.

Već se prevodiocima Septuaginte činilo nepriličnim da je Bog nešto radio i sedmoga dana. Kada se tekst bolje razmotri vidimo da nam Mojsije hoće reći kako je Božji počinak, blagosiljanje i posvećenje subote zapravo dovršenje stvaralačkog dela, a ne nešto nepovezano sa stvaranjem. U tom će smislu Isus reći da je Bog stvorio subotu.

U Novom zavetu imamo Jovan 7,8: “Ja još neću otići na praznik ovaj”.

Prevodilac je pomislio da naš izvorni tekst navodi na grešnu misao: ili je Isus slagao učenike da neće otići na praznik (a ipak je otišao) ili je tako zaista mislio, pa se predomislio. A laganje i predomišljanje nemaju veze sa Sinom Božjim. Ipak, i bez učitavanja ovoga još možemo da izbegnemo obe oštrice. Isus na sebi svojstven način želi reći da on ne ide na praznik radi praznika, nego radi svog poslanja.

Luka 23,32 – zamena redosleda reči kako bi se izbeglo “i druga dva zločinca”. Zanimljivo je da ovde greše noviji prevodi koji navode “Vodili su i drugu dvojicu, zločince”, što se u grčkom postiže jednostavnom promenom u redu reči (kod nas mora i dodatno da se deklinira). Luka ovim tekstom, kojem ne treba premeštanje reči, samo želi da kaže da je Isus kao zločinac odveden na krst.

Nije slučajno da na marginama jednog rukopisa čitamo Budalo, ne diraj staro čitanje. Iako se nekim pobožnim, ali nedovoljno teološki obrazovanim prepisivačima novo čitanje činilo ispravnijim.

Jedan od najvećih autoriteta svih vremena na području biblijskih rukopisa je rekao:

Uprkos vrlo realnim mogućnostima kvarenja teksta tokom prepisivanja i stvarnog postojanja mnogih razlika među raznim rukopisima Novog zaveta rad prepisivača Novoga zaveta, gledano u celini, bio je obavljen s velikom brižljivošću i verodostojnošću. U stvari, procenjeno je da supstancijalnih varijacija ima u svega hiljaditom delu celokupnog teksta.” Fenton J. A. Hort